Prijatelj i ja sedimo na klupi, gledamo zvezde, slušamo vesti što su upravo stigle. Kažu da imamo još samo par godina za nas. Imali smo igračke i živeli smo sve - sve one igre na sreću, one igre za ljude što je smislio neko pre samo par godina za nas.

Živimo u pričanju, branimo se, hodamo i slavimo neke bezvezne stvari, neke bezvezne priče što je smislio neko u samo par godina za nas. Nisu dovoljne reči, samo obične reči da me vrate u život. Nije dovoljan dodir, ni da znam da te imam još samo par godina za nas. Raste kao nada, kao more, kao govor, kao pokret, kao zora, kao dete, kao krv, kao želja među nama. Raste kao bol i grize sve pred našim očima.

Ekatarina Velika